Autor: HR tim projekta Budi Coolturan 2019.     -Tekst je lično delo autora, a ne stav organizacije
Dragi naši putnici,

Dobro došli na narednu stanicu našeg „Puta do Coolturopolisa”. Ove nedelje smo vam spremili nekoliko zanimljivosti o napitku koji nas najčešće spašava u ispitnim rokovima.

Da li ste znali..?

Pastiri su otkrili kafu u Etiopiji, oko 800. godine pre n. e. Prema legendi, pastiri koji su čuvali koze primetili su efekat koji je kofein imao na njihove koze, koje, kao da bi zaplesale nakon što pojedu bobice kafe. Jedan tamošnji monah je, zatim, pripremio piće sa bobicama kafe i otkrio je da ga ono drži budnim noću, i tako je nastala prva šoljica kafe.

Kroz istoriju, bilo je pet pokušaja da se kafa zabrani. Kafa je prvi put zabranjena u Meki, 1511. godine, jer su vladari verovali da podstiče radikalno razmišljanje. Zatim, italijanski sveštenici su u XVI veku pokušali da zabrane kafu jer su verovali da je satanska tvorevina. Ipak, Papa Kliment VII je toliko voleo kafu da je ukinuo zabranu i krstio kafu 1600. godine.

Ali, otomanski vladar Murat IV je otišao još dalje, kada je stupio na presto 1623. godine, uveo je prve kazne za ispijanje kafe, a koje su uključivale batinanje i bacanje u more.

Godine 1746., švedska vlada je proglasila nezakonitim čak i posedovanje pribora za kafu, uključujući šoljice i posude. Konačno, 1777. godine, Fridrih Veliki od Pruske je izdao manifest kojim je proglasio superiornost piva nad kafom, pošto je smatrao da je potrošnja piva u zemlji trpela posledice zbog kafe.

Kafa je prvobitno bila hrana. Bobice kafe su mešane sa mašću kako bi se dobio obrok bogat energijom. Takođe je konzumirana kao vino kada je pripremana iz pulpe bobica kafe.

Kafa je zapravo voće. Zrna kafe, onakva kakva mi znamo, zapravo su koštice bobica nalik na trešnje, koje rastu u žbunju. Iako je kafa zapravo seme, naziva se zrnom zbog sličnosti sa zrnima pasulja.

 

Evo i nekih zanimljivih činjenica:

  • Kafa duže ostaje topla kada joj dodate mleko. Kafa sa dodatkom mleka se hladi oko 20% sporije od obične crne kafe.
  • Ali, kada dodate mleko, ono slabi dejstvo kofeina. Naše telo apsorbuje kafu mnogo sporije kada joj dodate sadržinu mlečne masti, što smanjuje stimulanse.
  • Tamno pečene kafe imaju manje kofeina od laganije pečenih. Iako je ukus često jači, pečenje zapravo sagoreva određenu količinu kofeina.
  • I sam miris kafe može da vas probudi. Grupa naučnika tvrdi da jednostavno udisanje mirisa kafe može da izmeni aktivnost nekih gena u mozgu, smanjujući efekte manjka sna. A onda kada popijete tu šoljicu kafe, kofein dospeva u vašu krv brzo, u roku od 10 minuta.
  • Osobe koje piju kafu imaju manji rizik od Alchajmerove bolesti. Istraživači su otkrili da stariji pacijenti sa visokim nivoom kofeina u krvi imaju veću šansu da izbegnu Alchajmerovu bolest. Istraživanja su pokazala da kofein utiče pozitivno na dijabetes tip 2 i Parkinsonovu bolest. Takođe se pokazalo da štiti od raka kože kod žena.

Ljudi iz sveta kulture takođe su koristili kafu kao sredstvo za razbuđivanje, tako je, prema legendi, Onore de Balzak  pio 50 šoljica kafe dnevno kako bi mogao ostati budan i nastaviti pisati. Isti broj šoljica kafe dnevno pripisuje se i francuskom filozofu Voltaireu.

Ovaj napitak pomogao je i u svetu sporta. 1932. godine, Brazil nije mogao priuštiti da pošalje svoje sportiste na Olimpijske igre u Los Anđelesu. Ipak, imali su kreativnu ideju. Brod sa sportistima napunili su kafom i prodali je usput.

Sa kafom ne treba preterivati, međutim, potrebno je da popijete preko 100 šoljica da biste uneli smrtonosnu dozu kofeina.

Takođe, od 80-ih godina XX veka počela je da se razvija i nova, takozvana, „latte umetnost“ u kojoj umetnici crtaju različite slike i oblike na površini gotovog kapućina.

Još zanimljivih slika „latte umetnosti“ možete pogledati na OVOM LINKU.

I za kraj, Francuski diplomata Taleran jednom prilikom je izjavio:

„Kafa je dobra kada je crna kao đavo, vrela kao pakao, čista kao anđeo i slatka kao ljubav.“

Autor: HR tim projekta Budi Coolturan 2019.    -Tekst je lično delo autora, a ne stav organizacije

 

Dragi naši putnici,

Dobrodošli u još jedno izdanje našeg serijala „Put do Coolturopolisa”. Ovaj put smo rešili da oživimo sećanje na jedan od najlepših parova jugoslovenskog filma. Njih svi pamtimo po simpatičnoj reklami za Grand Kafu, o njima smo čitali, gledali njihove kultne filmove i uživali unjihovim serijama. U pitanju su Milena Dravić i Dragan Nikolić.

 

„Postoje bračne ljubavi koje su vanvremenske i koje služe za primjer svima, ljubavi koje su dokaz rečenice koju svi izgovaraju pri stupanju u brak, ljubavi za cijeli život. Milena Dravić i Dragan Nikolić su imali takvu ljubav.”

Ova priča je jedna od onih zbog kojih se ponovo poveruje u pravu ljubav, a sve je počelo tako slučajno, skoro sudbinski. Upoznali su se na snimanju filma „Horoskop” davne 1969. godine. Milena Dravić je u to vreme već bila poznata glumica, dok je Dragan Nikolić tek započinjao svoju karijeru. Kada su ga pitali da li mu je bilo neprijatno da priđe, tada već poznatoj glumici, odgovorio je:

 

„Kad sam joj prišao, imao sam utisak da je devojka iz kraja koju poznajem ceo život. Upravo u tome je njena prava veličina. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću“

 

Dve godine kasnije, na snimanju filma „Kako su se volele dve budale”, odlučili su da krunišu svoju ljubav brakom. To su uradili na neobičan način. Kada su dobili pauzu za ručak, njih dvoje su odlučili da to vreme iskoriste kako bi se venčali. Otišli su u opštinu Vračar, gde su bez muzike, veselja, venčanice koja se šije mesecima, stupili u brak. Ljubav između njih bila je ogromna, o čemu svedoči i činjenica da je trajala preko 40 godina, dok ih nije rastavila smrt.

 

„Za brak koji traje četiri decenije može da se nađe više razloga da se prekine nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se brak sačuva. Ponekad i mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi“

 

O svom ljubavnom i privatnom životu nisu mnogo pričali, držali su to za sebe. U par navrata su samo rekli da je za njih bračni drug najveća podrška, ali i najstroži kritičar. Jednom prilikom Dragan je izjavio da se sa ljudima više ne pozdravlja sa „dobar dan“, već im samo kaže: „Da, još uvek smo zajedno.“.

 

Jednu zanimljivost o njima iznela je voditeljka Tanja Peternek i pomenula je to u emisiji „Kao sav normalan svet“. Naime, oni su u vreme velike krize imali svoj već zastareo Golf. Nekako su prikupili novac kako bi kupili novi automobil. Krenuli su u kupovinu, međutim Golf nije hteo da krene. Milena se vratila u kuću kako bi pozvala nekoga i potražila pomoć. Baš u tom momentu se na tv-u prikazivao apel za pomoć dečaku kom je hitno bila potrebna operacija očiju. Videvši to, Dragan je rekao: „Njima treba onoliko para, koliko imamo u kući. Pa i šta će nam novi automobil?”. Otišli su i sav novac donirali za operaciju i tako spasili vid jednom dečaku.

 

Iako bi se mnogi hvalili ovim velikodušnim činom, oni to nisu činili. Mnoga svoja humana dela, prećutali su, što je i odlika velikih ljudi.

 

„A ona, jednim pogledom uspe da mi pomeri svet i jednim osmehom popravi dan i onda me pitaju zašto je volim.”

 

Svi znamo da je Milena Dravić bila fantastična umetnica i glumica, ali isto tako znamo da nije uspela da dobije Oskara. Međutim evo šta je ona smatrala svojim ličnim Oskarom:

 

„Kad je već bolesni moj Gaga, 2016. godine gledao “Sutjesku”, rekao mi je: „Bože, kako siovo odigrala, kako si lepa.“ Te njegove reči, moj su Oskar“ – Milena Dravić

 

Ovaj par vodio je i kultnu emisiju “Obraz uz obraz”, u režiji Zdravka Šotre, koja se emitovala od 1972. do 1974. godine, gde su gostovali mnogi velikani srpske scene. Na OVOM LINKU možete pogledati jedan insert iz te emisije sa Miodragom Petrovićem Čkaljom. Radi se o jednom kratkom skeču o psovanju.

 

Za kraj smo vam spremili i jednu njihovu simpatičnu scenu.

 

Nadamo se da će vas ova priča motivisati da i na putu kroz život ne trošite suvšne reči o svojim delima, planovima, o svom životu, već da živite u trenutku i svaki dan ispunite lepim uspomenama o kojima će drugi pričati.

Do sledećeg čitanja…

 

Sa ponosom možemo reći, da je naša lokalna grupa dobila dva nova lidera na centralnom nivou organizacije, Trajka Krstića kao Regionalnog koordinatora Balkana i Tanju Gagić kao Lidera task grupe u ESTIEM magazinu zaduženu za akvizaciju članaka.

Kako bi bolje shvatili njihove funkcije i koliki je ovo značaj za našu LG Beograd, pokušaćemo u kratkim crtama da objasnimo šta je centrala, tj. centralni nivo organizacije:

ESTIEM (European Students of Industrial Engineering and Management) je evropsko udruženje studenata industrijskog inženjerstva i menadžmenta. Ovu organizaciju čine 76 lokalne grupe – članice rasprostranjenih u 28 država Evrope. Kako bi organizacija funkcionisala, pored ljudi koji vode svoje lokalne grupe, poteban je i centralni nivo koji rukovodi celim ESTIEM-om, a njegova svrha je podrška lokalnim grupama u njihovim aktivnostima.

Struktura centralnog nivoa:

-Odbor ESTIEM-a koji je osnovni upravljački i odgovorni organ organizacije. Sastoji se od šest studenata koji se biraju svakog proljeća.

-Komiteti njihov zadatak je da podrže Odbor za operativne zadatke u određenim oblastima svoje odgovornosti.

-Projekti koji su odgovorni za podršku lokalnim grupama prilikom organizovanja događaja i pružanja usluga studentima

-Regionalni lideri – Osobe zadužene za rad i pružanje podrške lokalnim grupama koje se nalaze u tom delu Evrope

Tanja Gagić je u ESTIEM ušla u školskoj 2017/18 godini, svojoj prvoj godini studiranja na Fakultetu organizacionih nauka. Odmah ju je privukao centralni deo organizacije, te se prijavila za rad na internacionalnom projektu održanom u Beogradu, PR-CR School, kao član HR&Events tima. Iako je bila veoma mlada, pokazala je zavidan nivo proaktivnosti i imala sjajne ideje na ovom projektu, bila zapažen deo organizacionog tima i doprinela sjajnoj atmosferi na projektu. Nakon toga se posvetila radu u organizaciji van projekata, strpljivo čekala svoju priliku i dočekala je na još jednom internacionalnom projektu, Vision 2019., gde je bila koordinator HR&Events tima. Kako kaže, ova dva projekta doprinela su da oseti taj čuveni ESTIEM duh i da se zainteresuje za centralni nivo organizacije. Nakon Visiona, javila se lideru IT komiteta na centrali (budući da studira IT i član je IT komiteta u našoj LG), nakon čega je postala deo tog komiteta. U tom trenutku se polako razvijao ESTIEM blog na novom portalu, i trebala im je osoba koja je makar malo upućena u WordPress, a pošto je u našem IT komitetu na lokali uveliko radila u WordPressu, predložili su joj da preuzme odgovornost Blog Responsible-a i održava centralni blog sa Magazin timom. Budući da je zbog toga stalno bila u komunikaciji sa potpredsednikom PR-a, on joj je predložio da postane lider task grupe za akvizaciju članaka za ESTIEM magazin. To joj se svidelo i sada je ona lider task grupe, a posao joj je da vodi tim koji ima zadatak da kontaktira autore, održava kontakt s istima i sprema članke tako da timovi u nastavku procesa kreiranja magazina imaju što manje posla oko njih. Po preuzimanju funkcije, poručila je:

„Ovu funkciju sam preuzela najviše zbog mogućnosti da komuniciram sa ljudima iz raznih zemalja, dok u isto vreme imam pristup zanimljivim člancima i doprinosim u kreiranju ESTIEM Magazina koji mi je oduvek bio interesantan. U isto vreme, suočavam se sa liderstvom u multinacionalnom timu, što je sasvim drugačije iskustvo od timova na lokalnom nivou. U narednom periodu bih volela da još malo istražim magazin, a zatim da se prijavim da budem Project Leader za ESTIEM Magazin.“

Trajko Krstić je takođe ušao u ESTIEM u školskoj 2017/18 godini, u svojoj 2. godini studiranja. Već po ulasku u ESTIEM, nosio je epitet vrhunskog dizajnera, onakvog kakav se retko viđa. Po samom ulasku, već je počeo da radi stvari koje do sad nisu uobičajene u organizaciji i postavlja nove lestvice za sve druge članove. On je jedini član koji je radio na dva projekta u isto vreme, Case Study Show i PR-CR School (oba kao član dizajn tima), i to po samom ulasku u organizaciju. Nakon uspešno odrađena dva projekta, nije se zaustavio, već je odmah postao Koordinator dizajn tima na projektu FitPass Dani Sporta 2018. godine. Dok su trajali Dani Sporta, postao je i član tima za dizajn na još jednom internacionalnom projektu, Europe 3D, a odmah zatim i član dizajn tima na projektu Budi Coolturan 2018. godine. Time je postavio još jednu lestvicu, naime, postao je član koji je radio SVAKI projekat u organizaciji te godine, a među članovima se mogla čuti šala o tome da su zaboravili kako izgleda projekat bez Trajka. Zasluženo je na skupštini izabran kao Najaktivniji član cele organizacije. Sledeći korak u njegovoj ESTIEM karijeri je bio komitet za dizajn, čiji je postao koordinator i vodio tim od preko 25 ljudi (velika zainteresovanost). U isto vreme je postao i koordinator tima za dizajn na još jednom internacionalnom projektu, Vision 2019. Nakon tog projekta, posvetio se radu u komitetu koji vodi, i pritom je hteo da istraži centralni nivo organizacije, te je postao član dizajn tima u ESTIEM magazinu, a hteo je bar na kratko da izađe i iz dizajn funkcije, te je postao član HR tima na internacionalnom projektu Business Booster StartUp Lab 2019. Da ne može bez projekata, dokazala je i njegova uspešna prijava za koordinatora tima za dizajn na predstojećem projektu, Budi Coolturan 2019., a izabran je i od strane Upravnog odbora i koordinatora komiteta naše LG za Lidera projekta Regional Coordinators Forum, koji se održava u Beogradu ove nedelje. Uz sve to, prijavio se da postane i Regionalni koordinator Balkana, i uspeo je u tome, te je dokazao da za njega ne postoji nemoguće, te je uvek spreman da postavi nove granice i iznova i iznova igra na najvišem nivou.

Na funkciji Regionalnog koordinatora, naslediće još jednog člana ESTIEM LG Beograd, Aleksu Stankovića, a pred njim se nalazi veoma težak zadatak. Usled izbora za ovu funkciju, bio je raspoložen da odgovori na nekoliko naših pitanja:

ESTIEM: Trajko, čestitamo na izboru za Regionalnog koordinatora, i  lidera projekta RC Foruma, i koordinatora dizajn tima na projektu Budi Coolturan 2019. Jesmo sve obuhvatili? Kako ćeš uspeti sve da stigneš?

Trajko: Hahahaha, jeste obuhvatili ste sve, hvala, hvala. Pa sigurno da je veliki izazov za mene u narednom periodu, ali verujem da uz dobru organizaciju i dobar tim ljudi, sve je moguće. I ranije sam se susretao sa nekoliko projekata u isto vreme i uspešno odrađivao sve što se nalazi preda mnom, te verujem da će tako biti i ovog puta.

E: Da se vratimo na funkciju Regionalnog koordinatora. Možeš li bliže da nam objasniš šta obuhvata ta funkcija?

T: Naravno. ESTIEM mreža je podeljena u 8 regiona: Alpine, Balkan, Baltic, Mediterranean, Nordic, North East, North West, South West. Kao regionalni koordinator Balkana, pre svega sam zadužen za održavanje komunikacije između svih regiona i liderom Members committee-ja. Takođe, kako Balkanski region obuhvata 7 lokalnih grupa (Beograd, Novi Sad, Skoplje, Zagreb, Sofija, Bukurešt i Targu Mureš), najveći deo mog posla jeste održavanje svih 7 lokalnih grupa, prenošenje informacija između lokalnih grupa, organizovanje zajedničkih događaja, podrška u radu lokalnih grupa.

E: Koji su ciljevi koje si postavio za tvoju funkciju i šta je ono na šta ćeš se usresrediti u tvom mandatu?

T: Neki od ciljeva koje sam postavio na početku svog mandata jeste jačanje Balkanskog regiona i uticaj Balkanskog regiona na centralnom nivou. Takođe, stvaranje jedinstvenog regiona i vrednosti specifičnih za Balkanski region. Podrška svim lokalnim grupama kako bi u svakom trenutku bile stabilne i jačale svoju poziciju, kao i dobra komunikacija sa izvršnim odborima svih lokalnih grupa zajedno sa nadležnim bordovcem sa centrale. I poslednje, ali ne i najmanje bitno, stvaranje jedinstvenog događaja za ceo Balkanski region.

E: Želimo ti puno sreće i verujemo da ćeš uspeti izvršiti sve što si naumio. Hvala što si izdvojio vreme za razgovor za naš sajt.

T: Hvala vama na interesovanju i željama, uvek sam tu za vas. Prijatno.

 

Želimo i Trajku i Tanji mnogo sreće u njihovim funkcijama i znamo da će predstavljati našu organizaciju u najboljem svetlu.

Autor: HR tim projekta Budi Coolturan 2019.     -Tekst je lično delo autora, a ne stav organizacije

 

Dragi naši putnici,

Došlo je vreme da vam predstavimo drugo izdanje serijala  „Put do Coolturopolisa“. Ovog puta rešili smo da vam ulepšamo ovaj vikend jednom lepom temom kao što je ljubav. Verujem da nikome od vas ta čudnovata reč nije strana, a mi želimo da vam prikažemo kako su se veliki pesnici “borili“ sa istom. Nadamo se da ćete naučiti nešto novo i možda primeniti u svom životu, a pre svega uživati dok čitate.

Vežite see, polećeeemo!

 

„Ljubav se ne može naći tamo gde je nema, niti se može sakriti tamo gde je ima.“ – Ivo Andrić

 

Nadu da prava ljubav postoji, da je beskonačna i da živi i posle smrti zaljubljenih uliva nam životna priča Ive Andrića, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu. U njegovom književnom opusu srećemo mnoštvo ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, ali samo jedna od svih njih je Jelena, žena koje nema. U  pripoveci  „Jelena“  Andrić je izneo osećanja za koja niko nije ni slutio da zaista postoje duboko u ovom skrivenom srcu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći da ona zaista i postoji. Andrić iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova – pa je zato nema. Poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu. Ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića, ženu koju nema, ali koja se kao plod njegove mašte i to je zapravo Jelena iz pripovetke. Andrić, ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao.

 

„Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!“.

 

Godinu i po dana posle smrti Miličinog supruga, postala je Andrićeva žena, venčali su se i tek tada, kada je postala ona koju ima, priznao je da je pišući priču Jelena, žena koje nema imao na umu svoju sadašnju suprugu. Čak i stari, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput mladića, udvara svojoj supruzi, što svedoči o ljubavi koju breme vremena ne može umanjiti.

 

Srce koje je zaljubljeno, to je mlado srce, bez obzira koliko godina ono broji.

 

Ukoliko želite celu pripovetku da pročitate, to možete učiniti na OVOM LINKU.

 

„Nemoj da ti je svejedno. Od toga se čovek nikada ne oporavi.“ – Sergej Jesenjin

 

Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika, i balerine Isidore Dankan, Amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa. Njihova ljubav bila je pravi požar – plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih, ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena. Ni to što je ona znala tek po neku reč ruskog jezika, a on tek poneku engleskog, ni to što je osamnaest godina bila starija od Sergeja, pa ni mišljenje javnosti nije sprečilo da se među njima dogodi ljubav koja nije poznavala granice. Ona je na prijemima i književnim večerima plesala, a on čitao svoje stihove. U tom ljubavnom zanosu i njihova kreativnost je rasla. Isidora i njen voljeni Sergej Aleksandrovič odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen. Isidora je na svaki način pokušavala da predstavi svog „anđela“ javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama, ali uzalud.

 

Kako izgleda poezija ovog pesnika možete videti kroz ovu PESMU.

Verujem da svi pamtimo našu prvu ljubav i rado je se sećamo, a evo šta je naš omiljeni pesnik iz detinjstva, Mika Antić, rekao o tome šta je prva ljubav i kako treba da se voli. Njegova poema „Prva ljubav“ govori o tome, a evo šta on kaže o svojoj poemi:

 

„Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.

To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.

Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.“

 

Ukoliko želite na pročitate poemu, možete to učiniti na OVOM LINKU.

Takođe, priču o tome kako se ovaj pesnik svojevremeno udvarao Miri Stupici, našoj poznatoj glumici, možete pročitati u OVOM ISEČKU autobiografskog dela Mire Stupice koje, inače, nosi naziv „Šaka soli“.

 

O ljubavi su, osim pesnika i pisaca govorili i mnogi naučnici, filozofi i psiholozi. Tako je Platon u svom delu „Gozba“ ili („O ljubavi“) pokušao da objasni poreklo ljubavi, a Erich Fromm, nemački psiholog i psihoanalitičar je u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ (za čiji naziv je kao inspiracija poslužila knjiga „Umeće ratovanja“ od Sun Ču-a) pokušao da, sa psihološkog aspekta, objasni kako treba voleti i koji su preduslovi za pronalaženje i ostvarivanje „prave ljubavi“.

Knjigu „Gozba“ možete preuzeti na OVOM LINKU, a knjigu „Umeće ljubavi“ možete pročitati na OVOM LINKU.

 

Branko Miljković, naš pesnik, jednom prilikom je rekao da je bar pola svetske poezije napisano, jer neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav. Evo neki od nama interesantnih pesama, uživajte!

 

Draško Sikimić – Ja, kamen

Matija Bećković – Slamka

Antun Vrapčenjak – Uteha

Goran Tadić – Onaj osećaj

Mika Antić – Pesma za nas dvoje (na OVOM LINKU možete pogledati i izvedbu iste pesme u kabareu “Putuj Evropo” od stane naših glumaca uz muzičku pratnju)

Žak Prever – Adrijen

Žak Prever – Barbara

Branislav Petrović – Kako Ana rešava ukrštene reči (na OVOM LINKU možete pogledati kako stihove ovepesme govori Petar Kralj)

Branislav Petrović – Kada te ostavi ona koju voliš (na OVOM LINKU možete pogledati kako stihove ovepesme govori Petar Kralj)

Vladimir Majakovski – Oblak u pantalonama

 

To bi bilo sve za ovo izdanje, nadamo se da ste uživali, koliko i mi dok smo pripremali ovo!

Coolturan pozdrav do sledećeg čitanja! I da, uživajte u ljubavi!

Autor: HR tim projekta Budi Coolturan 2019. -Tekst je lično delo autora, a ne stav organizacije

 

Dragi naši kulturni čitaoci,

Predstavljamo vam prvo izdanje našeg serijala „Put do Coolturopolisa” koji smo vam priredili. Za ovo izdanje, odlučili smo da sa vama podelimo neke zanimljivosti o jednom od naših najvećih glumačkih velikana. Nadamo se da ćete uživati!

Život je kao olovka. Svakim danom je sve kraći. Potrudite se da nešto nacrtate dok ga još ima.

Prikazujemo vam crtež jednog od naših najboljih glumaca:

Pomenuti citat izrekao je Nebojša Glogovac, glumac poreklom iz Trebinja i osvajač mnogih nagrada i priznanja od kojih su neke: Sterijina nagrada, Car Konstantin u Nišu i Zlatna arena u Puli. Sa fantastičnom karijerom koju je ostavio iza sebe, Glogovac je mnogima od nas bio omiljeni domaći glumac kakvom se sličan u skorije vreme sigurno neće pojaviti. Danas ćemo sa vama podeliti par zanimljivosti o ovom velikanu naše pozorišne, filmske i televizijske scene.

Evo šta su Srđan Golubović, reditelj koji je sa Glogovcem radio na filmu “Klopka”, i Vojin Ćetković, glumac, prijatelj i kum Nebojše Glogovca rekli za njega:

Srđan Golubović:

Ipak, najupečatljivije sećanje sa snimanja jeste jedna scena iz filma „Klopka“. Tu mi se desilo jedini put da se scena snimi u jednom kadru, to je kad Glogi priča Nataši da je ubio čoveka. Nije bilo planirano da plače, ali on je počeo da plače i ja sam rekao: „Stop, gotovo!“, i okrenuo sam se i video ekipu koja plače. To su retki trenuci, kad glumac ne uradi nešto što smo se dogovarali, nego nešto što reditelj ne može ni da pretpostavi, da samoj sceni i filmu da dimenziju koju ni sam reditelj nije zamišljao.

Vojin Ćetković:

 Iz ovog pozorišta su otišli mnogi veliki glumci koji su možda odigrali i veći repertoar od Nebojše, ali koliko sam ja u ovom pozorištu, nikad se nije osetila tolika praznina odlaskom jednog čoveka i glumca, kažem to namerno, jer je on pokrivao ogroman jedan segment svojim talentom i ljudskošću i značio je nama kolegama strašno mnogo i ja nisam video snažnijeg čoveka i čoveka sa toliko energije i nisam video čoveka koji toliko sumnja koliko je on sumnjao.

 

Upravo sumnja je bila glavni razlog zbog kojeg Glogovac nije lako prihvatio ulogu Hamleta u režiji Aleksandra Popovskog.

U početku je postojao i strah – da li ja to mogu, šta će to meni, nisam to ja. Jer, sam ja svoje biti il’ ne biti prošao pre ne znam koliko i odlučio se za biti. – govorio je tada Glogovac.

Tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti, imao je averziju prema najčuvenijem tekstu Vilijama Šekspira. Za njega je to, kako kaže, bio kao neki hit film koji se previše reklamira, i koji svi vole, pa baš zbog toga ne poželiš ni da ga pogledaš. Većina njegovih kolega je tokom studija koristila svaku priliku da izgovara monologe i igra scene iz ove drame, ali ne i on.

Ipak, zahvaljujući konceptu reditelja Aleksandra Popovskog, od velikog „ne“ došao je do velikog „da“. Popovski je svog Hamleta zamislio kao zrelog čoveka, osobu koja se ne susreće sa nepravdom prvi put, zbog čega je njegova tragika veća. Ovom idejom Glogovac je našao put kako da Hamlet bude organski deo njega samog. Njegov Hamlet bio je čovek čiji se životni problemi ponavljaju četiri stoleća.

Pre 400 godina, kaže Hamlet: „Vreme je iskočilo iz zgloba.“, a evo dan-danas je aktuelno reći da je vreme iskočilo iz zgloba. Izgleda da ljudi imaju uvek potrebu da se žale na vreme i sistem, jer ih to ugnjetava i tišti, a negde je to i ljudska potreba. – govorio je posle premijere.

27.6.1990, 9.15

Fakultet dramskih umetnosti, uži izbor, čas baleta… U crnoj majici sa moje desne strane momak crnačke „mikrofon“ frizure kaže: „Da li si nekada bio sa balerinom? Kad rade špagu svašta mi pada na pamet.“.

24.6.1996, 23.50

„Bio sam sa balerinom, nisam uspeo da napravim špagu. Ali, znaš li šta sam uradio… i baš sam te se setio kad si me onomad pitao…“

Kažeš: „Pa to je bio veličanstven trenutak, čim si se mene setio.“.

7.1.2018, 12.15

„Nije dobro, kume.“

Kažem: „Kako?“

„Imam rak“…

Ovo su bili samo neki od isečaka dnevnika Vojina Ćetkovića u kojima je Vojin opisao neke zanimljive, duhovite ali ponekad i blago potresne razgovore sa Glogovcem. Na OVOM LINKU možete pročitati još takvih isečaka.

 

Sergej Trifunović, Glogovčev dobar prijatelj sa klase, napisao je oproštajno pismo, nakon što je Glogovac preminuo. Jedan odlomak iz tog pisma možete pročitati u nastavku:

„ …U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima.

Sedimo dole, u mraku bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: „Rezultati su na oglasnoj tabli!“. Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: „Završimo pljugu…“. Smeh. Gore vriska i cika. Što od oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih 5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: „Ajmo!“.

Dolazimo do oglasne table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo tiho i hladno, za sebe, kaže: „Ja ću da se ubijem.“. Okreće se i izleće sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je jedva dole kod ulice.

Iskusni student psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život. Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: „Good job, Glogovac“.

U vremenu koje je dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz „Stupice“ posle „Hadersfilda“ došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: „Ko će sad od nas tražiti više?!“. On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): „Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba…“.

Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu „Voz“ u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: „Zvao me je osmog januara i rekao mi: „Ja više nikada neću stati na scenu.““. Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.

Okrenem se i kažem: „Aj sa mnom na predstavu!“. Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja, a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa „ućebani bizon“, kaže: „Daaaj Vojo, ne kvari…“, pozovem na aplauz.

Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.

Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije.

…”

Celo pismo možete pročitati na OVOM LINKU.

Svojim najvećim glumačkim uspehom, Glogovac je smatrao ulogu Ivana u predstavi „Hadersfild”, koja se igrala na maloj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na OVOM LINKU možete pogledati njegov najupečatljiviji monolog iz te predstave.

Na žalost, predstavu više ne možemo da pogledamo u pozorištu, ali je, srećom, po istoj predstavi napravljen i istoimeni film koji možete pogledati na OVOM LINKU.

 

To je bilo sve za ovo izdanje našeg “Puta do Coolturopolisa”. Nadamo se da vam se dopalo.

Do sledećeg viđenja…