Autor: Jelena Filipović

Moje prvo putovanje sa ESTIEM-om dogodilo se kao presek moje radoznalosti i velikodušnosti naše lokalne grupe. Zbog određenog tipa samog putovanja – Coordination meetinga (CoM) – bila mi je ponuđena u potpunosti uplaćena participacija za projekat vezan za Cultural Department. Kao novi član nisam mnogo o tome znala, ali sam želela da posetim nekadašnju prestonicu Istočnog rimskog carstva i uporište velikih drama iz babinih omiljenih serija.

 

Decembra 2018, Beograd je ugostio participante projekta Lean Six Sigma na kom sam volontirala. Tada sam upoznala jednu divnu dušu Gökhana, mog već jako bliskog prijatelja, koji mi je još onda obećao veliku dobrodošlicu u svoj rodni grad kada ga budem posetila. E, samo se nije nadao mom ubrzo organizovanom dolasku koji se ispoljio kao kombinacija event-a i prijateljskog izrabljivanja radi city tour-e i uranjenog smeštaja.

 

U Istanbul sam stigla dva dana pre početka projekta, u najhladnijim februarskim danima. Prijatelj me je sačekao na aerodromu i odveo svojim dvema drugaricama, gde sam se privremeno i smestila. Posle kratkog upoznavanja i dobre bleje, nastavili smo ka klubu. Ipak, to nije bilo obično veče! To je bilo veče zatvaranja male prodavnice čuvenog Ahmet abi-ja koji je dotad uvek bio stanica za jeftino piće kao jako zagrevanje pred odlazak u klub. Kako Istanbul ima tri lokalne grupe (ITU, Yildiz i Bogazici), Yildizovci su uglavnom preokupirali prostor, kombinujući se sa ostalima i pevajući ESTIEM pesme kao da im je poslednje. Ahmet-abi je delio besplatne koktele pred svoj veliki put i ja se nađoh pametna da mu kažem „Aferin, Ahmet-abi“, na šta su mi se svi smejali. Naime, obratila sam mu se cinično, kao kakvom psu koji je poslušno doneo kosku; a ja bila samo zahvalna na besplatnom piću! Posle Ahmetovog govora na turskom, koji sam doživela emotivno kao da godinama pijem ispred njegove radnje i parlam turski bolje od babe, bilo je i vatrometa, a i pilo se, bogami, mnogo i za srpski pojam – srpski! Glavna atrakcija bilo je čuveno piće „25“ koje svojim nazivom predstavlja cenu koju je svako ponaosob plaćao (bog inflacije, 25 kao broj ostade samo lepa uspomena) ne bi li smešao različita pića, pa posle treće čaše ležao u bolničkom krevetu, posle težih povreda dobijenih od ruke besne majke. Dakle, veče je bilo čarobno. Posle kluba, odmorila sam se u studenskom stanu u azijskom delu grada, spremna za predstojeći obilazak.

 

Da su u Istanbulu prožeti istok i zapad ne može se potpuno shvatiti kroz guglanje, tursku seriju ili čitanje ovog mog teksta. Koraci preko ulica Bešiktaša i Kadikoja, vetar na palubi bosforskog broda, deljenje djevreka sa galebovima i izuvanje na ulasku u džamiju – tako se najbolje upija duh ovog neobičnog grada. On ima evropsku velelepnost, ali i neobičnu toplinu i izražajnost ljudskog temperamenta Balkana.

 

Saznala sam da lokalci slabo poznaju turističke atrakcije, te sam, i sama smotana i dezorijentisana, tražila Aju Sofiju na mapi, stajavši ispred nje. Posetila sam mnoge znamenitosti ovog veličanstvenog grada, ali je hrana i ljubaznost meštana ono što bih najviše izdvojila. Simit/đevrek, doner, kebab, iskender, kjufte, kokoreč, midie, samo su neki od specijaliteta kojima sam se predala, a veoma mi je zanimljivo bilo i nuđenje BESPLATNOG crnog čaja na izlasku posle obroka (čaj im je jak, ali lako je prodati se kad je tako fino ponuđen). Zvuci ezana (glasne muslimanske molitve, izvođene pet puta dnevno) i horde Bešiktaševih navijača, zvuci su i prizori koji se ne zaboravljaju zbog svoje posebnosti.

 

Kada je sam event počeo, prespavala sam prvi dan u učionici ITU-a. Predavanja  i radionice su trajale od jutra do sutra i partijanje prethodne večeri mi je zaista odmagalo u želji da se pokažem kao ESTIEM-ovac zaslužno primljen na event. Znam da smo tog dana razgovarali o međukulturnom duhu i zašto je važno negovati ga, a ostalo propušteno nadoknadila sam u predstojećim danima. Balkanska hrana organizovana uveče me je ipak razbudila, pa sam pomalo licemerno otišla na pivo. Tog dana sam se preselila kod svog host-a i naspavala se kako treba za sledeći dan. Od tada je krenulo nabolje. Trudila sam se da shvatim oko čega su se radionice vrtele i od bivših, tadašnjih i sadašnjih članova raznih timova učila sam o tipskim projektima internacionalnog departmana. To su Europe3D, LG Exchange, Language Programme i Activity Week. Kao jedan hibrid skoro je nastao i Europe4D i tek iz silnih brainstorminga i rasprava shvatila sam koja je suština svakog od ovih projekata i kako izgleda centralna pozadina svakog. Ekipa, satkana uglavnom od Turaka sem Vanje (tadašnjeg lidera ELP-a) i mene, zbližila se u radu na unapređenju svakog projekta i večernjim aktivnostima koje su nam organizatori pripremili. Ona najpoznatija – internacionalno veče – svela se na kruženje moja tri unučeta vinjaka koja su mamila zgužvane i zgrožene face najhrabrijih, kao i nastavak uz klasične tri ture dvadesetpetice. Osim odlaska u noćnog života oko Taksima, imali smo i karaoke veče, i ogromni piknik na nivou svih istanbulskih studenata na kampusu nekog fakulteta. Veliku zahvalnost dugujem i samim organizatorima projekta, a mnogo i novostečenoj prijateljici Zejnep. Ona mi se našla onda kada sam zaista pokazala svoju neodgovornost kao danak neiskustvu; onda kada sam zakasnila na avion i vratila se nazad u grad. Zejnep me je pozvala da prespavam kod nje, pa sam imala priliku da iskusim i pravo tursko gostoprimstvo jedne religiozne porodice. Probala sam mantı, odnosno turske raviole u koje sam se zaljubila (osramotila sam se pitavši imali još, dok su svi ostali za stolom još počinjali da jedu, a domaćica se postidela). Kasnije smo, prošavši kuću (među mladima) omraženog predsednika  Erdogana, stigli na brdo sa kog smo uživali u neverovatnom pogledu na Istanbul i pili salep (mlečno toplo piće kuvano u orhideji???). Čitavo to veče bilo je veličanstvenije od Sulejmana i potajno mi je bilo drago što sam propustila avion i natuckivala turski sa sredovečnim parom koji je natuckivao engleski i mislio da sam Ruskinja.

 

Sutradan sam, kao za inat, doživela mali udes uz zvuke Zaz, u kolima Zejnepine majke, na putu ka aerodromu Sabiha Gokče. Niko nije bio povređen u tom lančanom sudaru, ali je bilo dovoljno stresno da se uplašim da ću ponovo zakasniti na let za koji sam kupila kartu dan pre. Iako je hitna insistirala da ostanem kako ne bih izvršila krivično delo bežanjem sa „mesta zločina“, Zejnep je stala ispred autobusa E11 nasred puta i objasnila vozaču situaciju. On, strpljiv kao i svi turski vozači i ostali državljani, naplatio mi je normalnu kartu i točkovi tog autobusa bezbedno su me dovezli do aerodroma, odakle sam se uputila ka Skoplju, pardon, Üskupu.

 

Epilog celog putovanja je da ništa nije toliko strašno koliko se u trenutku čini. Sva ta prolaznost treba da bude smirujući faktor, jer brige kasnije postaju anegdote. Da ne bude da nisam dovoljno slova posvetila ESTIEM-u, istakla bih da sam mu previše zahvalna na ovom iskustvu (ludačkom prelaženju ulice na turski način i zaustavljanje minibusa stajući isprd njega), na stečenim prijateljima, na životnoj školi i usmeravanju ka mestu lidera Language Session-a na centrali.

 

Verujte mi, probajte sami!

Autor: Nikola Ognjanović

Krenem ti ja tako u grad za koji nisam čuo, u zemlju koju nikada nisam ni planirao posetiti – Tampere, Finska. Ako me neko pita zašto i kako sam tamo otišao, stvarno ne znam šta bih rekao. Verovatno zbog CM-a (Council Meeting – Generalna Skupština ESTIEM-a) i Mintua (jednog od najboljih alkoholnih pića na svetu).

Sećam se, noć pred polazak smo bili na svirci Arsa, našeg ESTIEM-ovca i sećam se bleje nakon toga u parkiću kod Više. U tom trenutku, par sati pred polazak, ja skapiram da ću sledeću noć biti u Finskoj. Milion stvari mi prolazi kroz glavu, tada sam se plašio i visine, pa sam avion izbegavao kad god bih mogao, ali ovog puta sam morao. Sećam se da sam 2 sata tražio jaknu, jer, hvala Bogu to nije osunčani Beograd, pa da mogu da hodam u duksu. Silazim do trafike, kupujem dve pakle cigara, plazmu i unuče vinjaka. Trebalo je preživeti taj stres, a cigareta i vinjak su, kao i obično, jedino razumno rešenje.

Budim se, ulazim u kombi koji nas vozi do aerodroma u Budimpešti. Ksenija, Jovana, Vanja, Aleksa i Džoni. Bože, ko nas sastavi? Od prvog trenutka sam znao da ćemo biti ekipa koja pali vatru i oko koje će se vrteti priče. Sam put do Budimpešte je bio zabavan, svako od nas se otvarao, krenuli smo da pravimo interne fore i iz nekog razloga odbijali da jedemo plazmu.

U Budimpešti na aerodromu nailazimo na Bugare i ekipu iz Novog Sada. Naš geng se sve više širi. Iz Sofije su išli Dimče (dobro poznat našoj LG) i Plamen, da Plamen. Trebalo nam je 5 dana da skapiramo kako se tip zove, jer je svoje ime uvek nekako drugačije akcentovao (uglavnom Puamen). Iz Novog Sada: Lazar Potrebić (Nidić) i Dragana.

Prvi let avionom bez mojih? Pa znate kako, ja sam hteo da provedem te poslednje trenutke uživajući u čarima našeg jezika, ali pored mene sedi neka ružnjikava (kasnije sam shvatio da je zapravo kod njih to lepa) devojka.

Jednu priču moram da vam ispričam kako bi još bolje razumeli ceo ovaj tekst. Mene su izabrali da držim trening PR-a na CM-u. E sada, o PR-u mogu reći da znam dosta stvari, bar za ESTIEM nivo, ali, jedno veliko ali, ja ne znam engleski toliko dobro. Najgora stvar je što se nisam ni trudio da ga naučim za CM.

Kad smo sleteli u Finsku, skapirao sam da jedine dve stvari koje sam znao za Finsku su bile istinite: zemlja sa najviše jezera i zemlja 2. u svetu po broju samoubistava. U glavi mi prolazi samo, ja ovako razdragan i veseo, ću za 2-3 dana da se ubijem u nekom od ovih jezera, samo treba naći najlepše, da bude sa stilom. Srećom cela ta priča me držala samo prvih par sati.

Šetkamo se, pričamo na aerodromu i skapiramo da nam odlazi poslednji bus ka gradu ispred nosa. Treba zvati taksi u Finskoj, a mi štekamo svaki dinar za alkohol i hranu. 50 eura za taksi, u prvih 30minuta u Finskoj. U glavi mi je: „Može bilo koje jezero, ne mora da bude nešto preterano lepo“. Dolazimo u hotel, e sada tu smo se prijatno iznenadili, lepo, toplo… Već prvo veče dovodimo Nemce u sobu da im Aleksa Vučko i ja demonstriramo ples Ivana Gavrilovića za pesmu „Seks mašina“. Naša misija da napravimo CM da gori je počela. Posle toga smo otišli u centar grada da se na minus nešto skinemo goli (skoro) i napravimo sliku. Jesmo li Balkanci ili nismo? Tako je ukratko prošao prvi dan.

Drugog dana, pre registracije, smo imali vremena da malo obiđemo grad, ovog puta obučeni. Pregladneli, pretražujemo restorane. Mislim da smo tada sreli i ekipu iz Zagreba, koja će biti sa nama do kraja. Konačno smo našli restoran – Napoli. Da pogodili ste, došli smo u Finsku i seli u italijanski restoran. Elem, kako  nismo uspeli da nađemo ništa zanimljivo od restorana sa domaćom kuhinjom, ovaj restoran nam je bio jedina nada. Ili on ili Mek.

Dolazimo na CM, osećamo ceo taj hajp, milion ljudi, svako zna nekoga, priče se prepričavaju (bar tako zvuči tipu koji jedva razume jezik). I zaljubljujem se u celu tu priču. Engleski mi se poboljšava, gde fale reči priskaču noge i ruke, ali svakako uvek na kraju bude osmeh.

Iskreno se ne sećam baš najbolje šta smo radili to veče. Znam da smo obilazili mnoge pivnice i barove i da smo skapirali da mi kao Balkanci smo inače ovako malo ludi i vickasti, a kad popijemo smo zapravo gospoda.

Počinje treći dan i GA (kao naša skupština). U početku sam pratio, iskreno, ali onda u nekom trenutku, dok sam pogledom tražio našu delegaciju, ja naiđem na nju, Đorđu. Kratka kosa, oštre crte lica, ma prelepa Italijanka. Šta da vam kažem, baš po mom ukusu. I eto, izgubih ja pažnju za GA i samo gledam u nju. Uveče se i ne sećam šta je bilo i svi dani naredni su mi bili kao jedan dan. Ne znam da li zbog malo sna ili zbog puno dogodovština, ali ispričaću vam samo delove toga.

Na GA sam dolazio samo zato što moram, na trenutke bih i slušao, ali većinu vremena se sprdao sa Džonijem ili eventualno gledao u Đorđu. Uključivao sam se par puta kada bi oni pričali za PR, čisto da mi se više ljudi prijavi na trening. Neretko smo i kasnili, Džoni i ja.  Jednom sam zakasnio čitavih 4h (inače se ljudi kažnjavaju ako kasne koji minut, ali su videli da mi to i hoćemo, da napravimo neku glupost). Kada su me na ulazu pitali gde sam bio, zašto kasnim, samo sam im obrusio da sam tu sve vreme ali sam morao do toaleta.

Verovali ili ne, taj moj trening je super prošao. Spremio prezentaciju na GA-u. Trening traje 2h, ja razmišljam: 15min predstavljanje, 15 min evaluacije na kraju, malo neke igrice i opa – 45min predavanja.  I tako je bilo. Čak su mi se naknadno javljali ljudi da držim trening u njihovim LG.

E sada, Finci su jako čudan narod i imaju jako čudne rutine. Recimo, na falkutetu imaju saunu, jednostavno se skinu u veš i uđu unutra na par minuta. Meni je to bilo wtf?!

Išli smo taj jedan dan i u saunu, celo veče je bilo posvećeno tome. Prvo sauna, pa skakanje u ledeno jezero (jezero prekriveno ledom i samo uz obalu prostor od nekih 5 metara gde se uskače. Neverovatno iskustvo. I tu smo hteli da pokažemo Balkansku krv pa nismo samo uskakali, nego smo hteli i da plivamo. Nakon toga smo zauzeli djakuzi samo za nas i pevali od Silvane pa do EKV-a.

Definitivno najbolje veče je bilo to internacionalno.  Ljudi, to je nemoguće objasniti. Previše alkohola, previše dobrog vajba. Uhvatili smo potpredsednicu za PR i naterali je da puši sa nama, iako nikada nije zapalila, potpredsednika za edukaciju da peva Zvezdine pesme, glavnu devojku za Baltik da prizna da je rakija bolja od vodke. Haos!

Ostala je noć do kraja, ogroman hajp i sve super, i ja odlučim da se smuvam sa Đorđom. Do tada smo već blejali zajedno, pevali Bella Ciao i La šate mi kantare. Kad ono, dolazi neka Ukrajinka u klubu i pred njom me poljubi. Ja opet tražim jezero u kome ću da se potopim.

Mnogo je priča ovde koje nisu ispričane, neke možda nisu ni primerene, neke preteške za opisati, ali svakako uspomena na CM će biti u mom srcu ceo moj život. Dobićeš priče kojih se vredi sećati, prijatelje sa kojima si i dalje u kontaktu. Toliko od mene, a sada si ti na redu da osetiš sve ovo, i da, ako vidiš Đorđu, pozdravi je!